Ledeni raj

Treći dan: 117km        Vang – Tyin – Øvre Årdal – Tindevegen – Turtagrø

Moje novo odelo bilo je umašćeno i prljavo, a ja sam bio umoran kao pseto ( Huckleberry Finn )

U sitne jutarnje sate, periodično počinje da mi tlo podno vreće biva potrešeno prolaskom gigantskog traktora kakvi se ovde voze, koji zaore i zavrišti drumom nedaleko od šatora. Tako više puta dok se ne nakanim preći u sedeći položaj, a kada dotle dođe, izlazak van platnene sobe je pitanje trenutka. Ovaj dan je tmuran, sa tu i tamo plavom rupom boje ispranog teksasa. Svetlost hladnija, tanja, slabašnija, kao da se i vetar oglašava.

Kako smo zanoćili u brdu iznad fjorda, prvi kilometri su brzi i razbuđujući, spuštajući se do nivoa vode i jačeg E16 puta. Nimalo zanemarljiv vetar je prisutan danas, ali srećom gura nas u leđa, nadamo se da neće promeniti pravac dokom dana. Nošeni krilima ovog nevidljivog saveznika, koji kilometar pre mestašca Vang, pred nas na put istrča drugar sa trouglastog znaka. Nisam posebno stručan u prepoznavanju, ali sam prilično načisto da je bio los, i to female. U Vangu stajemo ispred marketa, kupujem voćni jogurt koji slatko konzumiram na klupi ispred, dok vetar ozbiljno udara i čini ovaj dan hladnjikavim, bar dok se stoji u mestu. Leti i kutijica od pojedenog jogurta sa stola, danas definitivno vetrovito.

Nastavljamo dalje, nešto su mi krute noge, ali se polako raskravljujem, i dalje ravnom deonicom, okruženi sasvim ozbiljnim brdima. Jezero Vangsmjøsa sa naše desne strane, vetar u leđa i počinje uspon. Rezerve u nogama su prisutne, ipak je treći dan i penjanje napreduje sasvim zadovoljavajuće ka platou jezera Tyin. U Norveškoj većina uspona počinje sa nivoa kakvog fjorda ili mora, odnosno nulte visine, pa su i prevoji sa po tek 1000m itetako zavidni u smislu uložene snage i ekvivalentni visinama od po 2000m nadmorske visine u Alpima, gde uglavnom već u startu imate neku visinu. Takva je i vegetacija, već iznad 1000m je golo, bez posebnijeg drveća i osetno svežije.

Još u podnožju uspona prolazimo selo Øye u kome se na obali jezera nalazi prelepa drvena crkva, jedna od najmanjih i najstarijih u Norveškoj ( druga polovina 12 veka ) i pripada nečemu što oni nazivaju ‘Stave church’ sistem gradnje. Sve takve crkve su u Norveškoj osim jedne koja je u Švedskoj. Ova u Øye je imala burnu prošlost, isprva se nalazila bliže reci Rødøla koja ju je maltene svake godine plavila, što je doprinosilo neprijatnoj pojavi u vezi grobova koji su se nalazili u porti crkve, te je ona najzad premeštena na novu lokaciju podalje od reke. Jednom potpuno rušena, ali i podizana na istim temeljima i originalnim ostacima nekadašnje. Zaista objekat vredan paženje prolaznika i nama vrlo interesantna u arhitektonskom smislu.

Uspon, upon, sa dobrodošlim vetrom u leđa. Negde na
oko 800m visine napuštamo prometniji put koji nastavlja ka Bergenu i
uključujemo se na rasterećeni put 53 ka prevoju kod jezera Tyin i gradiću Øvre
Årdal. Oko nas počinju se pojavljivati i prve količine zalutalog snega, a kako
put nastavlja u visinu on počinje da sve više dominira okolišem i zauzima ono
što je bilo zeleno nešto niže. Pravimo kraću pauzu na klupi kraj puta,a odatle
ne ostaje još mnogo upona kada izlazimo na plato. Negde oko 1100m visine i
prizor je potpuno Arktički, sa jezerom po kome još plutaju ledene ploče, okruženo
visokim planinama Jotunheim nacionalnog parka, sa naizgled večitim snegom, koje
se ogledaju u toj vodi. Tmurno nebo doprinosi osećaju da smo dotakli značajnu
visinu u zemlji koja i nema mnogo puteva iznad hiljadarke, zapravo tek nas je
sutradan čekao onaj pravi prevoj koji je i najviši u Norveškoj. Ali dotle
ležalo je još dosta toga i nije bilo razloga usmeravanju misli ka tamo, bar ne
dok smo se kotrljali obalom jezera napredujući ka Årdalu uz sveprisutnu pomoć
vetra.

Duž obale jezera postoji i solidan broj drvenih kuća, namenjenih izdavanju u sezoni, koja krajem Juna još nije ni počela. Verujem da su lepa polazna tačka za sve ljubitelje planinarenja i šetnje jer su vrhovi Jotunheimena vidljivi i svojom blizinom dostupni. U ovom nacionalnom parku inače leže svih 29 najviših vrhova Norveške, uključujući i vrh Skandinavije Galdhøpiggen sa 2469mnv na koji se Nenad dve godine ranije i popeo. Deset kilometara po ravnom platou uz jezero, dovoljno da se umorne misli izazavane usponom saberu, i sledi neminovan spust do nulte visine i gradića Årdal.

Spust iziskuje pojačanu pažnju i opreznost, jer je poslednjih 500m visine ispresecano oštrim serpentinama sa po tunelom na svakoj krivini u kome kaplje sa tavanice i uopšte je vlažno.

. Prijalo je spustiti se i povratiti osećaj toplote, a 15 stepeni koliko nas je dole sačekalo je temperatura kojoj se u Norveškoj ne gleda u zube. Častimo se slatkom kupovinom u marketu i na klupi gledamo prognozu koja za sutra ne obećava. Pred nama odavde leži nov prevoj, Tindevegen (1310mnv ), nekih 17km od trenutne tačke. Uzak planinski put sa izuzetnim nagibom na samom početku.

I tako…krećemo ponovo od nule u nove visine od kojih očekujemo da nam izmame zadovoljstvo kada ih dostignemo i dok ih konzumiramo. Sve vreme preračunavam koliko je sati i stižemo li za dana popeti Tindevegen i spustiti se na drugu stranu do Turtagrø-a, kada se setim da te bojazni nema i da će dan potrajati sasvim dovoljno do kraja ture, a ne u ovih 24 sata.

Retko upražnjavam manje zupčanike od trojke pozadi, ali ovaj uspon se od početka ne šali i već osećam kako mi ručak koji pojedoh nešto ranije polako izlazi na nos sa prvim serpentinama. Taman kada pronađoh kakav takav ritam, Nenadu se buši prednja guma, što je odličan izgovor za pauzu posle obeda. Nakon rutinske zamene, gegamo se dalje, uspon procentualno ne popušta i mislim u sebi kako iznosi sigurno dvocifrenu procentnost, sve mi više smetaju i torbe koje teglim na biciklu i tih dvadesetak kilograma. Taj osećaj mi je bio još intenzivniji kada nas preteče lokalni biciklista na drumskom biciklu. Ali otresam to iz glave, te pomalo gledam u gps i napredovanje u visini. Procentaža najzad popušta i otvara se pogled na dolinu pred nama i uglavljen put koji se cik cak penje do vrha doline. Pravim kalkulaciju u odnosu na sadašnju visinu i zaključujem da to što vidimo mu dođe glavnica uspona. Sneg ponovo proviruje oko nas u tankim krpicama. A kada dostigosmo vrh brda odnosno doline, belina nas već pošteno okružuje. Isplivavaju i novi planinski vrhovi, neki prilično oštri. No put nastavlja dalje, znamo da moramo stići do rampe koja je na prevoju i koju smo još u Beogradu gledali na live stream-u, analizirajući količinu snega i prohodnost puta.

Po pravilu, tamo gde se rasipa značajnija energija i gde biva teško, uglavnom je najzanimljivije i najlepše. Odande nosimo nekako najintenzivnija sećanja, čak i onih delova kada nam baš i nije bilo zabavno u tim trenucima. I za svaku otkrivenu lepotu vredi uložiti taj trud,  jer se dobijeno više ceni i proživljava. Gotovo da smo na prevoj mogli pokucati, kada Nenad izrazi želju za hranom i neophodnosti toga usred ničega. Vetar je ponovo duvao na ovoj zavidnoj visini, sneg nas je okruživao i samo je put bio suv. No našlo se zavetrine iza jednog povećeg kamena koji je doprineo da izložene namirnice ne lete naokolo.

Levo – desno kroz kanjon raščišćenog snega od oko 3 metra i eto nas kod rampe tj. na prevoju. Tu je i kućerak čuvara i mesto za karticu da motorizovani plate drumarinu ovog prevoja i tako podignu rampu. Ali ono najsjajnije, tu je bilo i omanje krdo severnih jelena koji su odmaglili dalje uz planinu pod snegom, dovoljno blizu i dovoljno dugo vidljivi na otvorenom prostoru za naše aparate.

Taman sam se naoružao toplijom odećom očekujući spust koji je i počeo u prva dva kilometra, kada se drum ponovo dizao u nebesa, vidljivim pravcem u novootvorenoj dolini. Znači ponovo huktanje i usporenim okretima pedala do vrha, no dobro, znam da do cilja današnjeg dana nema mnogo. Bez obzira na ponovno penjanje, neprijatno je hladno i sivkasto. Izlaskom na vrh nove doline, aposlutno počinje spust, ali ne predug za nas, jer nas spušta taman koliko je potrebno da izađemo iz zone snega i dohvatimo Turtagrø na 800mnv, gde nedaleko od hotela podižemo šator na vlažnom tlu, koje je dobrim delom i nekako močvarno.

Dobro je, ovaj dan je bio zamoran i predivan sa dva jaka prevoja. Sutra na čeka put ka gradiću Lom, a preko “ Roof of Norway “ prevoja, najvišeg u zemlji, koji je veličanstven i sa koga su vidljivi najviši vrhovi. Nešto sam kuvao to veče, ne sećam se šta, ali primus je radio, bilo je neophodno ugrejati stomak i ući u toplu vreću…

Obalsko zahuktavanje

Drugi dan: 157km        Randsfjorden – Dokka – Fagernes

Prvo jutro u Norveškoj osmehnulo se svojim zracima još dok su sati bili sitni, ali razloga za žurbu nema. Sve činimo polako i sa užitkom. Dok sklapam cevčice šatora, ušunja mi se misao da me ovaj postupak sa montažom odnosno demontažom šatora očekuje još 29 dana, verovatno uvek na različitom mestu. Brrr..otresam tu grešnu misao i potiskujem je divnim jutrom na idiličnom mestu. Tu je fjord nadomak šatora koji je ušuškan između borova, kao i zgodan panj koji će imitirati astal u svrhe doručka. Ne sećam se šta beše na meniju, ali zalihe iz Beograda uveliko traju i nema potrebe još uvek bilo šta ovde kupovati.

I onda po nadasve prijatnom vremenu, kucne trenutak da se napravi taj korak i nastavi sa vožnjom obalom Randsfjorden-a. Prvo veće mestašce od naše jutarnje tačke je Dokka, nekih 50km severnije. Dotle, vozika se uz vodu i prolaze razbacana vikend naselja koja čine prelepe drvene kuće. To je i dominantna gradnja u Norveškoj, malter je retka pojava. Svaki travnjak oko tih kuća nalik je fudbalskom igralištu i sve je preuredno i picnuto sa obično istaknutom državnom zastavom na jarbolu. Ta naselja nisu nikakva manja seoca sa prodavnicom kao kod nas, već tek po tri-četiri kuće u nizu.

Kao što su i kuće retke, pojava ljudstva je još ređa. Osim automobila koji nas tu i tamo obiđu, teško se sretne osoba, čak i pri tim prelepim kućercima, sve je nekako praznjikavo. Ipak, ispred jedne od njih zatičemo stariji par, koji verovatno u zadovoljstvu cedi penzionerske dane na ovom mestu, sretni u svom imanju, a kod kojih dosipamo već popijene bidone vode. Norvežani jako dobro stoje sa engleskim i mogućnost da se nećete sporazumeti i dobiti informaciju je minimalna. Nenad to koristi i počinje diskusiju sa starijim gospodinom u vezi vode odnosno fjorda koji pratimo već trideset kilometara, a ona se odnosi na stepen saliniteta u njemu, odnosno da li je u pitanju zbilja fjord ili jezero, pošto na njegovoj Freytag & Brendt karti deluje ograničeno kopnom sa svih strana. Na to se nadovezuje i osvrt na lepo vreme koje je po rečima lokalca uvek takvo kao što i je Randsfjorden upravo to odnosno fjord. Hmm…vreme koje je uvek sunčano? To je već diskutabilno za ovu zemlju, bez obzira na oblast i bez obzira na dan bez oblačka danas. Kasnije smo tražili pukotinu na karti ne bismo li videli odakle voda puni ovaj fjord  i mislim da smo našli sićušni tesnac sa severne i južne strane. Ali ipak, iako reč fjord vezujemo za slanu vodu, Randsfjorden je jezero, i to četvrto po veličini u Nor-u, sa taze vodom koju puni reka Randselva.

Nadalje ka Dokki uz obalu i stalno uz obalu u prvom delu ovog dana, napredujući severno kantonom Oppland. Nešto kao pored Dunava samo sa više plavetnila i uređenijом obalom. Tu su i saobraćajni znakovi koji će nas pratiti do kraja putovanja, a koji su verovatno najčešći na koji se nailazi u Norveškoj i upozorava na mogućnost istrčavanja losa na putu. Kasnije na severu samo mu se nadoveže još jedan sa znakom severnog jelena. Često idu i u paru.

Crkve nisu česta pojava i nema ih svako selo, ali se nađu. Obično sa integrisanim grobljem u porti. Vrlo lepe i interesantne, drvene, i kao takve u celoj zemlji.

Kada smo prošli Dokku, omanju varoš u koju nismo svraćali jer postoji sitnije skretanje sa puta, došlo je i vreme ručku. A bolje mesto se teško moglo zamisliti od uređenog piknik terena tik uz reku koja baš na tom mestu pravi lepe brzake.

Srećom pa je taj ručak bio laganiji, jer je odmah nakon povratka na drum sledio uspon do nekih 700m, prevoja na kojem se nalazi još jedno jezero. Tek je drugi dan, noge su odmorne i ovo lagano ide, iako se teret oseća. Gore napravismo kraći predah, pa sledi ono neminovno tj. spust do nulte visine i Dokkafjordena, čija obala nas vuče severozapadno do sledećeg Stondafjordena, dok na onom čarobnom mestu gde se sreću Sæbufjorden i Stondafjorden leži gradić Fagernes u koji uplovljavamo negde u vreme Tv Dnevnika, a koji je dobio status grada 2007 kada proslaviše 150 godina postojanja. U Fagernesu je došlo vreme i za prvu kupovinu u Coop lokalnom marketu. Takođe i prvi, ali i poslednji ulazak na smenu u sanbdevanje, kako bi jedan od nas ostao kod bicikala i stvari. Jer već sutradan smo spoznali da je to potpuno nepotrebno i da je mogućnost krađe u Norveškoj prilično minimalna te se osećate potpuno opušteno i sigurno. Sve smo ostavljali na izvolte do kraja putovanja i stvari i bicikle, gde god da smo ulazili i bez obzira na zadržavanje. Izuzetak su bila višesatna zadržavanja u Trondheimu i Tromsu radi obilaska grada, kada smo vezali bicikle za banderu.

Prvo snabdevanje je donelo i neprijatnu spoznaju o cenama namirnica, ipak trikovi postoje. Hleb je oko 4-5 evra, ali ništa ne fali ni redizajniranom odnosno prerađenom hlebu koji je 1evro, koji je ponovo zamešen od neprodatih primeraka dan ranije. I teško bi se razlikovao da ga cena ne odaje. Postoje i robne marke određenih marketa, pa su neki artikli jeftiniji. Uobičajena naša korpa je bila: braon norveški kačkavalj, hleb, paradajz, losos, voće, remulada, eurokrem i naravno voćni jogurti koji su neopisivo ukusni, a pravi ih norveška mlekara Tine. Dinja, kokos, jagoda, borovnica, šumsko voće, vanila, gusti i na kašiku, nisam na njih zaboravljao do kraja putovanja.

Prve krune su potrošene, a mi smo nastavili voziti obalom novog fjorda, čija je voda mirna, ali put koji ga prati talasa. Ovde već osećam zamor jer se već nakupilo kilometara danas, gledam na gps gde bi bilo zgodno završiti. Dan nas je poslužio, sunčan sa vrlo dobrom temperaturom. I dalje se može u šortsu i majici. Na jednom uzvišenju iznad sela Røn otvaramo šator u njivi odmah pored puta, opet nadomak ponoći. Ovde su tipična poljoprivredna gazdinstva, traktor protutnja drumom s vremena na vreme, miriše na stoku…

Ispred nas se već vide planine i sneg na njima, negde između njih leži i neki od prevoja koji nas sutra čekaju. Sutra je dan za prva ozbiljnija penjanja. I mislim o tome koliko nas tek kilometara čeka ka severu, dok potpaljujemo primus za supu, jer bez obzira na dovoljan broj dana, nikada nisam vozio 3000km koliko smo sračunali da je pred nama. Valjda je to tako u mislima, kada pred vama leži neki cilj, uvek se misli vraćaju njemu i kalkulacijama, iako matematika jasno govori da mesta žurbi nema. Podsvesno uvek želimo napredovati bolje i više kako bismo eliminisali mogućnost dovođenja u pitanje stizanja do cilja, a posle ćemo lako…eh kako smo samo grešili. Tako i ovaj dan izađosmo u kilometarskom smislu i više nego što bi neophodno, ali dug je put pred nama.

Međunarodni dolasci

Prvi dan: 83km        Oslo Gardermoen – Maura – Jevnaker – Randsfjorden

Iako je vreme od kada smo doneli odluku posvećivanja leta 2012 Norveškoj, do kretanja na taj put, bilo solidno i nudilo gotovo pola godine pripreme i razrade, ne pamtim kada sam tako neozbiljno pristupio nekoj ranijoj turi u smislu da me je mrzelo da sednem na bicikl i probam kako mi ide kotrljanje.

Umesto toga, trčao sam, kao i nekoliko sezona ranije, i na tu kondiciju se oslanjao za Norvešku. Ipak u Junu zatekoh sebe bez gotovo kilometra na biciklu od početka godine. Svestan da se radi o donekle sličnim, ali različitim sportovima, nedelju dana pred putovanje odlučujem učestvovati na brevet vožnji od 400km koju organizuje drugar Igor Ralić, kako bih bio siguran da će mi gaženje pedala na severu ići bez većih poteškoća. Tu jednodnevnu vožnju sam završio prilično lako i bez preteranog jurcanja, doduše sa upalom mišića sutradan, ali sam bio posve siguran da u Nor-u neću imati poteškoća sa dnevnim stotkama, koliko smo u proseku planirali za savlađivanje puta od ~3000km u mesec dana.

Nenad se u Češkoj takođe bavio aktivnostima koje bi i inače upražnjavao, planinario, vozio bicikl i trčkarao.

Slična stvar bila je i sa pakovanjem. Kao sa svakom stvari koju bismo najradije izbegli i koja izaziva nelagodnost poput učenja ispita čije nam gradivo i nije previše interesantano, odgađao sam ga do poslednjih trenutaka, ali učinih to ipak pre Nenada koji je u večeri pred putovanje još gurao poslednje stvari sa spiska u bisage koje su kipele.

Kako ne bih nešto zaboravio, pakovanje sam podelio u dva dana, tako što sam u prvom upakovao bicikl za aerodromski transport i sve vezano za njega u smislu alata i rezervnih delova, dok je drugi dan bio posvećen kamp opremi i ličnim stvarima. Sreća je što baš ništa nisam zaboravio, jer sam bez sačinjenog spiska izveo celu operaciju i čak poneo neke potpuno nelogične stvari za Norvešku, kao što je mleko za sunčanje.

Noć pred jutarnji let, a ja i dalje ne osećam nikakvo uzbudjenje, niti posebno razmišljam o narednih mesec dana, kao da me ujutru čeka vožnja do Avale. Obično noć pred neki maraton ili događaj od značaja, ne spavam baš najbolje, ali to nije slučaj u ovoj noći.

I tako smo ujutru, koje je za Nenada počelo još u sitnim satima nakon ponoći, upotrebili svoje pasoše i koraknuli u avione iz Praga i Beograda, koji su sleteli u Oslo u razmaku od sat vremena. Već sam uveliko sklapao bicikl u holu aerodroma kada se i Nenad pojavio i prionuo na isti posao sa svojom mašinerijom. Tokom tog zahvata pojavio se i momak koji radi na aerodromu i poželeo nam sreću, naslutivši po viđenom da nas čeka neko putovanje na dva točka.

Oslo-Gardermoen airport

U 18.30 izašli smo iz aerodromske zgrade u Oslu u svetlost kasnog podneva koje se opružilo pred nama nudeći prijatnih 18 stepeni, najtoplijih u narednih mesec dana ispostaviće se.

Prvi okreti pedala u Norveškoj…udaljavamo se od aerodromske zgrade koja se ne nalazi baš u Oslu, već nekih tridesetak kilometara severoistočno od prestonice, tako da grad zapravo nismo ni videli i toga smo bili svesni planirajući ranije putovanje, jer nas je zamišljena ruta vukla severno od aera. Ali smo imali u vidu i dužinu puta pred nama i mnoga ostala mesta koja su nam se smešila usput. Kilometri ovog prvog dana nadolaze lagano i proizvoljno, bez posebnog cilja ili dužinske norme. Jedini zadatak nam je natočiti benzin, pošto nam je rezervoar prazan. U njega staje nepun litar i u obliku je boce koja predstavlja primus. Kako je minimum 3 litre, čekamo na Shell pumpi mušteriju kako bismo se ugradili u njegovo punjenje rezervoara i platili mu za jedan litar, što nam polazi za rukom nakon kraćeg čekanja.

Par krivina, napuštanje jakog E6 puta, i eto nas već na sporednom putu 35. Već sam zadivljen kulturom vozača koji nas zaobilaze u širokom luku uz potpuno usporavanje tokom te radnje. Pomalo teraju i na neprijatnost jer su u stanju voziti i po par minuta iza vas dok vi milite, sve dok suprotna traka ne bude u potpunosti slobodna. Osećaj se intenzivira kada je iza vas kakvo glomaznije vozilo poput kamiona ili autobusa. I tako je to tamo, taj fenomen zaobilaženja pratio nas je tokom čitavog putovanja, i tokom tih mesec dana nisam čuo upotrebu sirene. Sve se odvija lagano, bez jurcanja i nervoze. I vi se utopite u tu harmoniju, jer bi bilo odviše čudno da nije tako.

Nismo se mnogo udaljili od aerodroma, a opažam divne drvene kuće i uređene travnjake, svakako u tim momentima kandidati za fotografisanje, ali znam da će toga biti za izvoz i da će nas takve slike pratiti, pa ne zastajem ovog puta.

Nakon malog mesta Maura, počinju da se nižu manja jezera kraj puta koji tada zavija ka zapadu. Na obali jednog od njih i zastajemo radi večernjeg obeda. Ovakvih jezera je mnogo, toliko da ih je teško nabrojati i nakon nekoliko dana potpuno vam se utisnu u svakodnevicu da ostajete imuni na lepotu koju odražavaju.

Skjerva break

Nakon nekih 60km prolazimo varoš Jevnaker i napipavamo put 245 koji nas vodi opet na sever duž Randsfjorda. Vozimo njegovom levom obalom još dvadesetak kilometara, te negde oko ponoći uz tek prigušenu dnevnu svetlost odlučujemo da je bilo dovoljno za prvo popodne/veče i instaliramo šator pored fjorda čiji nam mekani huk vode šapuće da je vetar sasvim slab, a prva noć u Norveškoj tiho pala nad naše glave. I mislimo o tome kako je ovaj dan, koji je počeo tako rano prethodnog jutra, obećavajući i da zemlja koja leži pred nama čeka da joj priđemo u nedeljama ispred.

Randsfjorden u suton

OD KOMARACA NEMA SPASA

Dobar deo ostatka vremena provedosmo u vožnji po Laponiji. Zapravo smo vraćajuci se u Altu napravili jedan veliki krug po unutrašnjosti zemlje preko glavnog mesta norveških Laponaca, Karasjoka.
Laponija je jedna prostrana visoravan, blago zatalasana i obrasla retkim i zakržljalim brezama. Idilu pejsaža upotpunjuje bezbroj jezera razbacanih svuda okolo. Više jezera nego ljudi. Jer kad se prodje oznaka naselja pored puta, obično se nađu dve ili tri kuće i naselje time završava. Narednih 50km samo brežuljci, divlja stepa i jezera.

Bicikliranje srcem Laponije

Ipak ono što će nam ostati najupečatljivije iz ove oblasti su komarci i mušice, milioni njih. Jednostavno gde god se zaustavili na otvorenom oko vas počinje da se stvara roj i ponekada je nemoguće jesti napolju ili napraviti kakvu pauzu jer insekti sleću svuda. Najveći problem nastaje kada treba sklopiti šator, a potencijalne krvopije ležerno čuvaju stražu sa spoljne strane, te se gledamo kroz mrežu. Ni u finskom delu Laponije situacija nije bila bolja, te smo doneli odluku da se u Laponiju ne vraćamo dok oni ne reše ovaj problem.
Dočepavši se najzad norveške obale, sada smo ponovo u Alti i tu ostajemo stacionirani. Preostalih nekoliko dana ćemo obilaziti okolinu sa rasterećenim biciklima i kamuflirati se u domaće bicikliste bez torbi.

KROZ PROZOR SEVERA

Juče 10.07. uveče, Nenad i ja stigosmo na željenu severnu tačku.

Poslednjih 30km su zaista teški sa jakim nagibima i već standardnim vetrom. Na kraju se izlazi na liticu nadvijenu nad morem 300 metara i to je Nordkapp.
Juče je ceo dan bio oblačan, ali je sunce progledalo nešto pre ponoći, a mi zatečeni na pravom mestu. Jutro nam je donelo strahovit vetar i hladnoću na platou Nordkappa, čak nam je konstrukcija šatora pukla pa smo bili prinudno odvučeni u zavetrinu kako bismo stvari doveli pod kontolu.

Preostalih desetak dana vozićemo Laponijom i možda zahvatiti deo severa Finske. Kuckao bih još, ali noćimo u nekom šatoru Laponaca sa otvorenim krovom, a komarci su u rojevima, zato se zavlačim u vreću…

 

Nordkapp, ponoć 10/ 11. jul 2012.

PRED KAPIJOM

Napisah poduži post i stisnuh pogrešno dugme. Zato sada bezvoljno samo skraćena verzija.

Dogurali smo posle 18 ipo dana i 2400km do Alte, poslednjeg grada na putu ka severu. Odavde do Nordkappa je to još nesto preko 200km, a naša tura završava upravo na ovdašnjem aerodromu za 12 dana. Dakle, ispred plana smo oko nedelju dana i taj višak ćemo iskoristiti na nešto relaksiraniju vožnju, na par trekinga po obližnjim nacionalnim parkovima, na izlet do tačke severnije i od Nordkappa, a verovatno ćemo stići da dodirnemo i susednu Finsku. Samo da nam Trolovi i dalje daruju lepo vreme kao do sada.

U poslednjih par dana sve više losova, irvasa i ostalih jelena pored puta. Više nam nisu ni zanimljivi za fotografisanje.

Pored puta, sasvim uobičajeni prizor su (do juče) bile krave i ovce

 

Ipak, zanimalo me kako reaguju kad im se čovek približi (pošto ih saobraćaj ne tangira posebno) te sam sišao s bicikla i krenuo ka jednom kapitalcu. On je najpre diskretno uzmicao što mi se nije svidelo. Zatim je stao i okrenuo se ka meni sa svojim ogromnim rogovima. To mi se još manje svidelo, ne znam zapravo šta sam hteo… Vlada je to, nadam se, ovekovečio.

TROPSKI DANI KRAJ ARKTIČKOG OKEANA

Prethodni dani doneli su napredovanje u daljini što je za posledicu imalo prolazak kroz nove oblasti. Danas smo završili sa upotrebom trajekta na ovoj turi, kojih je ako smo dobro brojali bilo 14. Skakali smo njima vozeći zapadnom obalom sa ostrva na ostrvo. Odavde, 60tak km pošto smo napustili grad Tromso, leži otvoren drum E6 koji vodi na sever.

Osim trajektima, sa ostrva na ostrvo smo prelazili i elegantnim mostovima

Vreme se standardno vrti oko desetak stepeni, sa ili bez upotrebe sunca. A ono je sijalo dva puna dana 48h i pokazalo nam neobične boje za koje je sposobno u sitnim satima, kao i svoj meki dodir sa okeanom koji ima u svojoj najnižoj tački iza ponoći.

Sunce nas je nemilosrdno pržilo čak i u ponoć! (Vesteralska ostrva)

Sever se sada osmehuje i oseća svakim okretom pedala, a svaki taj okretaj usmeren je jednom cilju koji je već sasvim blizu…
Danas uđosmo u Laponiju, velika statua Deda Mraza poželela nam je dobrodošlicu, nadamo se lepim poklonima u ovoj zemlji.

Potpuno OK mesto za šator ove noći

LETOVANJE NA NORVEŠKI NACIN

Uz naslov zamišljajte fotografiju koju je Vlada jutros načinio, a na kojoj je norveška porodica u punoj zimskoj opremi izašla na izlet.

Nalazimo se na Lofotskim ostrvima, treći je jul, a dečica su odevena u kvazi-skijaška odela sa debelim kapama koje im prekrivaju uši. Max. dnevna temperatura ozbiljno atakuje deseti podeok, a ako nema sunca i vozite protiv vetra – itekako se zapitate za smisao poduhvata.

Prethodni dan smo proveli u šatoru – čekajuci da Trolovi zavrnu nebeske slavine, dok je danas bilo lepo iako ne u potpunosti sunčano.

Nussfjord, idilično seoce na Lofotima

Pejsaži kao sa Aljaske uz nešto imaginacije, naravno. Ponovo smo večeras postavili šator na severnu obalu, za slučaj da se sunce do ponoći izbori sa oblacima i ukaže nam čuveni fenomen – midnight sun. Ovog puta je bilo nade, oko 23h na obali vidimo ljude kako osmatraju ovu borbu Dobra i Zla. Odmah potom i mi postavljamo šator i posmatramo scenu. U daljini, na pučini se naziru planine Vesteralskih ostrva. Naša obala je jos krševitija (ala Prokletije) i osvetljena je prigušenom svetlošću. Tačno u 23.45 Dobro odnosi pobedu i tako postajmo svedoci jednog od najlepših prirodnih ambijenata. Priceless!

Tačno je ponoć!

 

Lofotska ostrva… a voda tako topla, da možeš uć’ skoro do kolena!

 

SEVERNO OD SEVERA

…ili pod kapom polarnog kruga ispod (iznad) koga juce ušetasmo. Dani iza nas doneli su nove kilometre i mozemo reći da smo negde na polovini putovanja. Norveška mnogo nudi, ali i zahteva. Putevi su uglavnom dizajnirani sistemom uspona i padova, te su ravne deonice retka pojava.

Obalom Norveške, put RV17

Nenad i ja već imamo teoriju da Norvežani ne znaju napraviti ravno parče puta i da im mehur u libeli uvek mora biti u krajnosti. No sve se to zaboravlja kada se vreme osmehne i iznedri skrivene oblike koje je zemlja dotle ljubomorno čuvala iza svojih prirodnih zavesa.

Na tipični most u Norveškoj se morate popeti barem 50 metara

Naredna nedelja rezervisana je za Lofotska ostrva na koja upravo odlazimo trajektom i naš Polar expres sa dva vagona na pedalama nastavlja do svoje okretne stanice na severu…

MIC PO MIC – HILJADARKA

Vidovdan veče je kao stvoren za malo statistike. Tokom prethodnih osam ipo dana, pređosmo 1120km.

• po danima 83 +157 +117 +68 +289 +24 + 107 +120 + 155.
• najviša dostignuta kota 1434m, najniža nivo mora.
• najduži uspon smo imali na putu Tindevegen – sa nivoa mora na prevoj 1300m.
• najviše sunca je bilo danas – ceo dan je bio prelep, a obasjane padine planina smo zapazali i pred ponoć.

Drugi dan već vozimo obalskim putem Rv17, i bez fotografija je jako teško opisati lepotu koju doživljavamo. Tokom današnjeg popodneva, recimo, kao da smo se našli usred neke od razglednica Kornatskih ostrva. Uveče prolazimo kroz nestvarno lepo položeni Bronnoysund i pred ponoć obavljamo kratku šetnju do Torghattena. To je brdo sa ogromnom rupom kroz koju, kao kroz prirodni prozor, možemo posmatrati drugu stranu fjorda i ceo mali arhipelag…

Otprilike smo na trećini naše rute i radujemo se svemu što nas tek očekuje. Norveška je izvanredno lepa zemlja i vredi povremeno i kišne dane istrpeti…

 

Gradić Bronnoysund smešten je na ostrvcima