Ledeni raj

Treći dan: 117km        Vang – Tyin – Øvre Årdal – Tindevegen – Turtagrø

Moje novo odelo bilo je umašćeno i prljavo, a ja sam bio umoran kao pseto ( Huckleberry Finn )

U sitne jutarnje sate, periodično počinje da mi tlo podno vreće biva potrešeno prolaskom gigantskog traktora kakvi se ovde voze, koji zaore i zavrišti drumom nedaleko od šatora. Tako više puta dok se ne nakanim preći u sedeći položaj, a kada dotle dođe, izlazak van platnene sobe je pitanje trenutka. Ovaj dan je tmuran, sa tu i tamo plavom rupom boje ispranog teksasa. Svetlost hladnija, tanja, slabašnija, kao da se i vetar oglašava.

Kako smo zanoćili u brdu iznad fjorda, prvi kilometri su brzi i razbuđujući, spuštajući se do nivoa vode i jačeg E16 puta. Nimalo zanemarljiv vetar je prisutan danas, ali srećom gura nas u leđa, nadamo se da neće promeniti pravac dokom dana. Nošeni krilima ovog nevidljivog saveznika, koji kilometar pre mestašca Vang, pred nas na put istrča drugar sa trouglastog znaka. Nisam posebno stručan u prepoznavanju, ali sam prilično načisto da je bio los, i to female. U Vangu stajemo ispred marketa, kupujem voćni jogurt koji slatko konzumiram na klupi ispred, dok vetar ozbiljno udara i čini ovaj dan hladnjikavim, bar dok se stoji u mestu. Leti i kutijica od pojedenog jogurta sa stola, danas definitivno vetrovito.

Nastavljamo dalje, nešto su mi krute noge, ali se polako raskravljujem, i dalje ravnom deonicom, okruženi sasvim ozbiljnim brdima. Jezero Vangsmjøsa sa naše desne strane, vetar u leđa i počinje uspon. Rezerve u nogama su prisutne, ipak je treći dan i penjanje napreduje sasvim zadovoljavajuće ka platou jezera Tyin. U Norveškoj većina uspona počinje sa nivoa kakvog fjorda ili mora, odnosno nulte visine, pa su i prevoji sa po tek 1000m itetako zavidni u smislu uložene snage i ekvivalentni visinama od po 2000m nadmorske visine u Alpima, gde uglavnom već u startu imate neku visinu. Takva je i vegetacija, već iznad 1000m je golo, bez posebnijeg drveća i osetno svežije.

Još u podnožju uspona prolazimo selo Øye u kome se na obali jezera nalazi prelepa drvena crkva, jedna od najmanjih i najstarijih u Norveškoj ( druga polovina 12 veka ) i pripada nečemu što oni nazivaju ‘Stave church’ sistem gradnje. Sve takve crkve su u Norveškoj osim jedne koja je u Švedskoj. Ova u Øye je imala burnu prošlost, isprva se nalazila bliže reci Rødøla koja ju je maltene svake godine plavila, što je doprinosilo neprijatnoj pojavi u vezi grobova koji su se nalazili u porti crkve, te je ona najzad premeštena na novu lokaciju podalje od reke. Jednom potpuno rušena, ali i podizana na istim temeljima i originalnim ostacima nekadašnje. Zaista objekat vredan paženje prolaznika i nama vrlo interesantna u arhitektonskom smislu.

Uspon, upon, sa dobrodošlim vetrom u leđa. Negde na
oko 800m visine napuštamo prometniji put koji nastavlja ka Bergenu i
uključujemo se na rasterećeni put 53 ka prevoju kod jezera Tyin i gradiću Øvre
Årdal. Oko nas počinju se pojavljivati i prve količine zalutalog snega, a kako
put nastavlja u visinu on počinje da sve više dominira okolišem i zauzima ono
što je bilo zeleno nešto niže. Pravimo kraću pauzu na klupi kraj puta,a odatle
ne ostaje još mnogo upona kada izlazimo na plato. Negde oko 1100m visine i
prizor je potpuno Arktički, sa jezerom po kome još plutaju ledene ploče, okruženo
visokim planinama Jotunheim nacionalnog parka, sa naizgled večitim snegom, koje
se ogledaju u toj vodi. Tmurno nebo doprinosi osećaju da smo dotakli značajnu
visinu u zemlji koja i nema mnogo puteva iznad hiljadarke, zapravo tek nas je
sutradan čekao onaj pravi prevoj koji je i najviši u Norveškoj. Ali dotle
ležalo je još dosta toga i nije bilo razloga usmeravanju misli ka tamo, bar ne
dok smo se kotrljali obalom jezera napredujući ka Årdalu uz sveprisutnu pomoć
vetra.

Duž obale jezera postoji i solidan broj drvenih kuća, namenjenih izdavanju u sezoni, koja krajem Juna još nije ni počela. Verujem da su lepa polazna tačka za sve ljubitelje planinarenja i šetnje jer su vrhovi Jotunheimena vidljivi i svojom blizinom dostupni. U ovom nacionalnom parku inače leže svih 29 najviših vrhova Norveške, uključujući i vrh Skandinavije Galdhøpiggen sa 2469mnv na koji se Nenad dve godine ranije i popeo. Deset kilometara po ravnom platou uz jezero, dovoljno da se umorne misli izazavane usponom saberu, i sledi neminovan spust do nulte visine i gradića Årdal.

Spust iziskuje pojačanu pažnju i opreznost, jer je poslednjih 500m visine ispresecano oštrim serpentinama sa po tunelom na svakoj krivini u kome kaplje sa tavanice i uopšte je vlažno.

. Prijalo je spustiti se i povratiti osećaj toplote, a 15 stepeni koliko nas je dole sačekalo je temperatura kojoj se u Norveškoj ne gleda u zube. Častimo se slatkom kupovinom u marketu i na klupi gledamo prognozu koja za sutra ne obećava. Pred nama odavde leži nov prevoj, Tindevegen (1310mnv ), nekih 17km od trenutne tačke. Uzak planinski put sa izuzetnim nagibom na samom početku.

I tako…krećemo ponovo od nule u nove visine od kojih očekujemo da nam izmame zadovoljstvo kada ih dostignemo i dok ih konzumiramo. Sve vreme preračunavam koliko je sati i stižemo li za dana popeti Tindevegen i spustiti se na drugu stranu do Turtagrø-a, kada se setim da te bojazni nema i da će dan potrajati sasvim dovoljno do kraja ture, a ne u ovih 24 sata.

Retko upražnjavam manje zupčanike od trojke pozadi, ali ovaj uspon se od početka ne šali i već osećam kako mi ručak koji pojedoh nešto ranije polako izlazi na nos sa prvim serpentinama. Taman kada pronađoh kakav takav ritam, Nenadu se buši prednja guma, što je odličan izgovor za pauzu posle obeda. Nakon rutinske zamene, gegamo se dalje, uspon procentualno ne popušta i mislim u sebi kako iznosi sigurno dvocifrenu procentnost, sve mi više smetaju i torbe koje teglim na biciklu i tih dvadesetak kilograma. Taj osećaj mi je bio još intenzivniji kada nas preteče lokalni biciklista na drumskom biciklu. Ali otresam to iz glave, te pomalo gledam u gps i napredovanje u visini. Procentaža najzad popušta i otvara se pogled na dolinu pred nama i uglavljen put koji se cik cak penje do vrha doline. Pravim kalkulaciju u odnosu na sadašnju visinu i zaključujem da to što vidimo mu dođe glavnica uspona. Sneg ponovo proviruje oko nas u tankim krpicama. A kada dostigosmo vrh brda odnosno doline, belina nas već pošteno okružuje. Isplivavaju i novi planinski vrhovi, neki prilično oštri. No put nastavlja dalje, znamo da moramo stići do rampe koja je na prevoju i koju smo još u Beogradu gledali na live stream-u, analizirajući količinu snega i prohodnost puta.

Po pravilu, tamo gde se rasipa značajnija energija i gde biva teško, uglavnom je najzanimljivije i najlepše. Odande nosimo nekako najintenzivnija sećanja, čak i onih delova kada nam baš i nije bilo zabavno u tim trenucima. I za svaku otkrivenu lepotu vredi uložiti taj trud,  jer se dobijeno više ceni i proživljava. Gotovo da smo na prevoj mogli pokucati, kada Nenad izrazi želju za hranom i neophodnosti toga usred ničega. Vetar je ponovo duvao na ovoj zavidnoj visini, sneg nas je okruživao i samo je put bio suv. No našlo se zavetrine iza jednog povećeg kamena koji je doprineo da izložene namirnice ne lete naokolo.

Levo – desno kroz kanjon raščišćenog snega od oko 3 metra i eto nas kod rampe tj. na prevoju. Tu je i kućerak čuvara i mesto za karticu da motorizovani plate drumarinu ovog prevoja i tako podignu rampu. Ali ono najsjajnije, tu je bilo i omanje krdo severnih jelena koji su odmaglili dalje uz planinu pod snegom, dovoljno blizu i dovoljno dugo vidljivi na otvorenom prostoru za naše aparate.

Taman sam se naoružao toplijom odećom očekujući spust koji je i počeo u prva dva kilometra, kada se drum ponovo dizao u nebesa, vidljivim pravcem u novootvorenoj dolini. Znači ponovo huktanje i usporenim okretima pedala do vrha, no dobro, znam da do cilja današnjeg dana nema mnogo. Bez obzira na ponovno penjanje, neprijatno je hladno i sivkasto. Izlaskom na vrh nove doline, aposlutno počinje spust, ali ne predug za nas, jer nas spušta taman koliko je potrebno da izađemo iz zone snega i dohvatimo Turtagrø na 800mnv, gde nedaleko od hotela podižemo šator na vlažnom tlu, koje je dobrim delom i nekako močvarno.

Dobro je, ovaj dan je bio zamoran i predivan sa dva jaka prevoja. Sutra na čeka put ka gradiću Lom, a preko “ Roof of Norway “ prevoja, najvišeg u zemlji, koji je veličanstven i sa koga su vidljivi najviši vrhovi. Nešto sam kuvao to veče, ne sećam se šta, ali primus je radio, bilo je neophodno ugrejati stomak i ući u toplu vreću…