Obalsko zahuktavanje

Drugi dan: 157km        Randsfjorden – Dokka – Fagernes

Prvo jutro u Norveškoj osmehnulo se svojim zracima još dok su sati bili sitni, ali razloga za žurbu nema. Sve činimo polako i sa užitkom. Dok sklapam cevčice šatora, ušunja mi se misao da me ovaj postupak sa montažom odnosno demontažom šatora očekuje još 29 dana, verovatno uvek na različitom mestu. Brrr..otresam tu grešnu misao i potiskujem je divnim jutrom na idiličnom mestu. Tu je fjord nadomak šatora koji je ušuškan između borova, kao i zgodan panj koji će imitirati astal u svrhe doručka. Ne sećam se šta beše na meniju, ali zalihe iz Beograda uveliko traju i nema potrebe još uvek bilo šta ovde kupovati.

I onda po nadasve prijatnom vremenu, kucne trenutak da se napravi taj korak i nastavi sa vožnjom obalom Randsfjorden-a. Prvo veće mestašce od naše jutarnje tačke je Dokka, nekih 50km severnije. Dotle, vozika se uz vodu i prolaze razbacana vikend naselja koja čine prelepe drvene kuće. To je i dominantna gradnja u Norveškoj, malter je retka pojava. Svaki travnjak oko tih kuća nalik je fudbalskom igralištu i sve je preuredno i picnuto sa obično istaknutom državnom zastavom na jarbolu. Ta naselja nisu nikakva manja seoca sa prodavnicom kao kod nas, već tek po tri-četiri kuće u nizu.

Kao što su i kuće retke, pojava ljudstva je još ređa. Osim automobila koji nas tu i tamo obiđu, teško se sretne osoba, čak i pri tim prelepim kućercima, sve je nekako praznjikavo. Ipak, ispred jedne od njih zatičemo stariji par, koji verovatno u zadovoljstvu cedi penzionerske dane na ovom mestu, sretni u svom imanju, a kod kojih dosipamo već popijene bidone vode. Norvežani jako dobro stoje sa engleskim i mogućnost da se nećete sporazumeti i dobiti informaciju je minimalna. Nenad to koristi i počinje diskusiju sa starijim gospodinom u vezi vode odnosno fjorda koji pratimo već trideset kilometara, a ona se odnosi na stepen saliniteta u njemu, odnosno da li je u pitanju zbilja fjord ili jezero, pošto na njegovoj Freytag & Brendt karti deluje ograničeno kopnom sa svih strana. Na to se nadovezuje i osvrt na lepo vreme koje je po rečima lokalca uvek takvo kao što i je Randsfjorden upravo to odnosno fjord. Hmm…vreme koje je uvek sunčano? To je već diskutabilno za ovu zemlju, bez obzira na oblast i bez obzira na dan bez oblačka danas. Kasnije smo tražili pukotinu na karti ne bismo li videli odakle voda puni ovaj fjord  i mislim da smo našli sićušni tesnac sa severne i južne strane. Ali ipak, iako reč fjord vezujemo za slanu vodu, Randsfjorden je jezero, i to četvrto po veličini u Nor-u, sa taze vodom koju puni reka Randselva.

Nadalje ka Dokki uz obalu i stalno uz obalu u prvom delu ovog dana, napredujući severno kantonom Oppland. Nešto kao pored Dunava samo sa više plavetnila i uređenijом obalom. Tu su i saobraćajni znakovi koji će nas pratiti do kraja putovanja, a koji su verovatno najčešći na koji se nailazi u Norveškoj i upozorava na mogućnost istrčavanja losa na putu. Kasnije na severu samo mu se nadoveže još jedan sa znakom severnog jelena. Često idu i u paru.

Crkve nisu česta pojava i nema ih svako selo, ali se nađu. Obično sa integrisanim grobljem u porti. Vrlo lepe i interesantne, drvene, i kao takve u celoj zemlji.

Kada smo prošli Dokku, omanju varoš u koju nismo svraćali jer postoji sitnije skretanje sa puta, došlo je i vreme ručku. A bolje mesto se teško moglo zamisliti od uređenog piknik terena tik uz reku koja baš na tom mestu pravi lepe brzake.

Srećom pa je taj ručak bio laganiji, jer je odmah nakon povratka na drum sledio uspon do nekih 700m, prevoja na kojem se nalazi još jedno jezero. Tek je drugi dan, noge su odmorne i ovo lagano ide, iako se teret oseća. Gore napravismo kraći predah, pa sledi ono neminovno tj. spust do nulte visine i Dokkafjordena, čija obala nas vuče severozapadno do sledećeg Stondafjordena, dok na onom čarobnom mestu gde se sreću Sæbufjorden i Stondafjorden leži gradić Fagernes u koji uplovljavamo negde u vreme Tv Dnevnika, a koji je dobio status grada 2007 kada proslaviše 150 godina postojanja. U Fagernesu je došlo vreme i za prvu kupovinu u Coop lokalnom marketu. Takođe i prvi, ali i poslednji ulazak na smenu u sanbdevanje, kako bi jedan od nas ostao kod bicikala i stvari. Jer već sutradan smo spoznali da je to potpuno nepotrebno i da je mogućnost krađe u Norveškoj prilično minimalna te se osećate potpuno opušteno i sigurno. Sve smo ostavljali na izvolte do kraja putovanja i stvari i bicikle, gde god da smo ulazili i bez obzira na zadržavanje. Izuzetak su bila višesatna zadržavanja u Trondheimu i Tromsu radi obilaska grada, kada smo vezali bicikle za banderu.

Prvo snabdevanje je donelo i neprijatnu spoznaju o cenama namirnica, ipak trikovi postoje. Hleb je oko 4-5 evra, ali ništa ne fali ni redizajniranom odnosno prerađenom hlebu koji je 1evro, koji je ponovo zamešen od neprodatih primeraka dan ranije. I teško bi se razlikovao da ga cena ne odaje. Postoje i robne marke određenih marketa, pa su neki artikli jeftiniji. Uobičajena naša korpa je bila: braon norveški kačkavalj, hleb, paradajz, losos, voće, remulada, eurokrem i naravno voćni jogurti koji su neopisivo ukusni, a pravi ih norveška mlekara Tine. Dinja, kokos, jagoda, borovnica, šumsko voće, vanila, gusti i na kašiku, nisam na njih zaboravljao do kraja putovanja.

Prve krune su potrošene, a mi smo nastavili voziti obalom novog fjorda, čija je voda mirna, ali put koji ga prati talasa. Ovde već osećam zamor jer se već nakupilo kilometara danas, gledam na gps gde bi bilo zgodno završiti. Dan nas je poslužio, sunčan sa vrlo dobrom temperaturom. I dalje se može u šortsu i majici. Na jednom uzvišenju iznad sela Røn otvaramo šator u njivi odmah pored puta, opet nadomak ponoći. Ovde su tipična poljoprivredna gazdinstva, traktor protutnja drumom s vremena na vreme, miriše na stoku…

Ispred nas se već vide planine i sneg na njima, negde između njih leži i neki od prevoja koji nas sutra čekaju. Sutra je dan za prva ozbiljnija penjanja. I mislim o tome koliko nas tek kilometara čeka ka severu, dok potpaljujemo primus za supu, jer bez obzira na dovoljan broj dana, nikada nisam vozio 3000km koliko smo sračunali da je pred nama. Valjda je to tako u mislima, kada pred vama leži neki cilj, uvek se misli vraćaju njemu i kalkulacijama, iako matematika jasno govori da mesta žurbi nema. Podsvesno uvek želimo napredovati bolje i više kako bismo eliminisali mogućnost dovođenja u pitanje stizanja do cilja, a posle ćemo lako…eh kako smo samo grešili. Tako i ovaj dan izađosmo u kilometarskom smislu i više nego što bi neophodno, ali dug je put pred nama.