Međunarodni dolasci

Prvi dan: 83km        Oslo Gardermoen – Maura – Jevnaker – Randsfjorden

Iako je vreme od kada smo doneli odluku posvećivanja leta 2012 Norveškoj, do kretanja na taj put, bilo solidno i nudilo gotovo pola godine pripreme i razrade, ne pamtim kada sam tako neozbiljno pristupio nekoj ranijoj turi u smislu da me je mrzelo da sednem na bicikl i probam kako mi ide kotrljanje.

Umesto toga, trčao sam, kao i nekoliko sezona ranije, i na tu kondiciju se oslanjao za Norvešku. Ipak u Junu zatekoh sebe bez gotovo kilometra na biciklu od početka godine. Svestan da se radi o donekle sličnim, ali različitim sportovima, nedelju dana pred putovanje odlučujem učestvovati na brevet vožnji od 400km koju organizuje drugar Igor Ralić, kako bih bio siguran da će mi gaženje pedala na severu ići bez većih poteškoća. Tu jednodnevnu vožnju sam završio prilično lako i bez preteranog jurcanja, doduše sa upalom mišića sutradan, ali sam bio posve siguran da u Nor-u neću imati poteškoća sa dnevnim stotkama, koliko smo u proseku planirali za savlađivanje puta od ~3000km u mesec dana.

Nenad se u Češkoj takođe bavio aktivnostima koje bi i inače upražnjavao, planinario, vozio bicikl i trčkarao.

Slična stvar bila je i sa pakovanjem. Kao sa svakom stvari koju bismo najradije izbegli i koja izaziva nelagodnost poput učenja ispita čije nam gradivo i nije previše interesantano, odgađao sam ga do poslednjih trenutaka, ali učinih to ipak pre Nenada koji je u večeri pred putovanje još gurao poslednje stvari sa spiska u bisage koje su kipele.

Kako ne bih nešto zaboravio, pakovanje sam podelio u dva dana, tako što sam u prvom upakovao bicikl za aerodromski transport i sve vezano za njega u smislu alata i rezervnih delova, dok je drugi dan bio posvećen kamp opremi i ličnim stvarima. Sreća je što baš ništa nisam zaboravio, jer sam bez sačinjenog spiska izveo celu operaciju i čak poneo neke potpuno nelogične stvari za Norvešku, kao što je mleko za sunčanje.

Noć pred jutarnji let, a ja i dalje ne osećam nikakvo uzbudjenje, niti posebno razmišljam o narednih mesec dana, kao da me ujutru čeka vožnja do Avale. Obično noć pred neki maraton ili događaj od značaja, ne spavam baš najbolje, ali to nije slučaj u ovoj noći.

I tako smo ujutru, koje je za Nenada počelo još u sitnim satima nakon ponoći, upotrebili svoje pasoše i koraknuli u avione iz Praga i Beograda, koji su sleteli u Oslo u razmaku od sat vremena. Već sam uveliko sklapao bicikl u holu aerodroma kada se i Nenad pojavio i prionuo na isti posao sa svojom mašinerijom. Tokom tog zahvata pojavio se i momak koji radi na aerodromu i poželeo nam sreću, naslutivši po viđenom da nas čeka neko putovanje na dva točka.

Oslo-Gardermoen airport

U 18.30 izašli smo iz aerodromske zgrade u Oslu u svetlost kasnog podneva koje se opružilo pred nama nudeći prijatnih 18 stepeni, najtoplijih u narednih mesec dana ispostaviće se.

Prvi okreti pedala u Norveškoj…udaljavamo se od aerodromske zgrade koja se ne nalazi baš u Oslu, već nekih tridesetak kilometara severoistočno od prestonice, tako da grad zapravo nismo ni videli i toga smo bili svesni planirajući ranije putovanje, jer nas je zamišljena ruta vukla severno od aera. Ali smo imali u vidu i dužinu puta pred nama i mnoga ostala mesta koja su nam se smešila usput. Kilometri ovog prvog dana nadolaze lagano i proizvoljno, bez posebnog cilja ili dužinske norme. Jedini zadatak nam je natočiti benzin, pošto nam je rezervoar prazan. U njega staje nepun litar i u obliku je boce koja predstavlja primus. Kako je minimum 3 litre, čekamo na Shell pumpi mušteriju kako bismo se ugradili u njegovo punjenje rezervoara i platili mu za jedan litar, što nam polazi za rukom nakon kraćeg čekanja.

Par krivina, napuštanje jakog E6 puta, i eto nas već na sporednom putu 35. Već sam zadivljen kulturom vozača koji nas zaobilaze u širokom luku uz potpuno usporavanje tokom te radnje. Pomalo teraju i na neprijatnost jer su u stanju voziti i po par minuta iza vas dok vi milite, sve dok suprotna traka ne bude u potpunosti slobodna. Osećaj se intenzivira kada je iza vas kakvo glomaznije vozilo poput kamiona ili autobusa. I tako je to tamo, taj fenomen zaobilaženja pratio nas je tokom čitavog putovanja, i tokom tih mesec dana nisam čuo upotrebu sirene. Sve se odvija lagano, bez jurcanja i nervoze. I vi se utopite u tu harmoniju, jer bi bilo odviše čudno da nije tako.

Nismo se mnogo udaljili od aerodroma, a opažam divne drvene kuće i uređene travnjake, svakako u tim momentima kandidati za fotografisanje, ali znam da će toga biti za izvoz i da će nas takve slike pratiti, pa ne zastajem ovog puta.

Nakon malog mesta Maura, počinju da se nižu manja jezera kraj puta koji tada zavija ka zapadu. Na obali jednog od njih i zastajemo radi večernjeg obeda. Ovakvih jezera je mnogo, toliko da ih je teško nabrojati i nakon nekoliko dana potpuno vam se utisnu u svakodnevicu da ostajete imuni na lepotu koju odražavaju.

Skjerva break

Nakon nekih 60km prolazimo varoš Jevnaker i napipavamo put 245 koji nas vodi opet na sever duž Randsfjorda. Vozimo njegovom levom obalom još dvadesetak kilometara, te negde oko ponoći uz tek prigušenu dnevnu svetlost odlučujemo da je bilo dovoljno za prvo popodne/veče i instaliramo šator pored fjorda čiji nam mekani huk vode šapuće da je vetar sasvim slab, a prva noć u Norveškoj tiho pala nad naše glave. I mislimo o tome kako je ovaj dan, koji je počeo tako rano prethodnog jutra, obećavajući i da zemlja koja leži pred nama čeka da joj priđemo u nedeljama ispred.

Randsfjorden u suton